Novi članovi Društva poznata imena srpske književnosti

Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša ove godine obeležava sedamdesetu godišnjicu. Uz nekoliko administrativnih zastoja, od osnivanja 1952. godine, Društvo stameno istrajava i održava jedinstven duh književnog stvaralaštva u Nišu.

Nakon održavanja Svečane sednice Društva u ponedeljak 21. marta 2022. godine i početka obeležavanja značajnog jubileja, u ime članova Društva književnika i književnih prevodilaca Niša, Predsedništvo saopštava jednoglasnu odluku Skupštine:


“Sa velikim zadovoljstvom obaveštavamo javnost da su novi članovi našeg Društva uvažene kolege Goran Stanković, Branislav Janković i Spasoje Ž. Milovanović.”

Predsedništvo Društva


Sa ponosom predstavljamo nove članove Društva književnika i književnih prevodilaca Niša



Goran Stanković, srpski pisac. Rođen 1958. godine u Nišu. Piše poeziju, eseje, prozu i bavi se uredničkim i priređivačkim radom.

Član je Srpskog PEN centra i jedan od trojice osnivača književno-umetničko-društvenog pokreta Fizizam.

Od 2002. godine je glavni urednik Niškog kulturnog centra.


Branislav Janković, srpski novinar, pisac i publicista. Rođen 1969. godine u Nišu. Prvi roman je objavio 2011. godine, piše poeziju, priče i drame.

Kao novinar, urednik i voditelj radio dvadeset godina na televiziji. Objavljivao u periodičnim izdanjima i književnim časopisima.

Njegov roman Suze Svetog Nikole se obrađuje u izbornoj lektiri u srednjim školama.


Spasoje Ž. Milovanović, srpski pesnik, dramski pisac i teatrolog. Rođen 1971. godine u Kruševcu. Piše pozorišnu kritiku, dramske tekstove i poeziju.

Iza sebe ima veliki broj napisanih, dramatizovanih i režiranih predstava, od Kruševačkog pozorišta do Ateljea 212 i Narodnog pozorišta u Beogradu. Piše za više časopisa vezanih za teatrologiju.

Od 2018. godine je na čelu Narodnog pozorišta u Nišu.



POGLEDAJTE JOŠ



Ugledni književni stvaraoci

PodSEĆANJE – STANISLAV VINAVER: Ako se rečenice ne izgovore kako treba, one gube od svoje ubedljivosti, značaja, važnosti!

Štampano u prvom broju lista GLEDIŠTA oktobra 1953. godine u Nišu

STANISLAV VINAVER: Tražite od mene, u vezi sa svojom anketom o pozorištu, da vam nešto kažem o potrebi ili izlišnosti savremenoga repertoara. Mislim da je savremeni repertoar neophodan, pa makar bio i slab i preslab.


Stanislav Vinaver i nekadašnji enterijer Narodnog pozorišta u Nišu

Život se stalno menja, a govorni akcenti i govorna melodija dobijaju stalno nove odbleske i odsjaje. Ono što se nekad moćno naglašavalo, gubi od naglaska u sadašnjem govoru, i obratno: što je nekada izgledalo sporedno, dobija snagu i značaj. Zato je veliki savremeni pesnik Eliot tražio: da se ponova približimo prostonarodnom govoru.

Zašto, upitajmo se opet i opet? Zato, što je ova ubedljivost u boji glasa, u treperenju glasa, u akcentima, u ritmu, u zastancima. Neka je misao i neka je osećaj već i ne znam kako određen i razgovetan, ipak, ako se rečenice ne izgovore kako treba, one gube od svoje ubedljivosti, značaja, važnosti.

A jezik, kao nosilac ubedljivosti, raspolaže akcentima, ritmovima i zastancima, ne samo na predvidljiv način, nego i na način posve nepredvidljiv.

Svako doba ima svoju jezičnu ubedljivost. Stvari koje su nekada bile naglašene nada sve, u modernoj rečenici dobijaju sasvim drugu zvučnu ulogu. Ubedljivost menja svoj ritam: nešto se kruni tokom vremena, nešto se iznova saznaje.

Zato se moramo držati živoga jezika, jer samo on omogućava da budemo ubedljivi i izraziti, pa i svesni i razumljivi.

Jezik se stalno obnavlja, a još najmanje u pojedinim rečima i izrazima. On se obnavlja tonom, prelivima, skokovima, nijansama, kolebanjima, i svakojakim zvučnim pokretima, koji nisu popisani, ni u gramatike upisani, ali koji su gvozdeni zakoni svakoga razdoblja.


Na današnji dan 1. avgusta 1955. godine Stanislav Vinaver je iz Niške Banje otputovao u nezaborav

Zato treba obnoviti čak i stare prevode. Veća je muka sa starim tekstovima. Smeju li se menjati? Ako ih bukvalno ne menjamo, ipak naše današnje fraziranje posve im menja smer, pravac i snagu.

Da bi se sačuvao duh ubedljivosti pojedinih pisaca, mora se pribeći novim jezičnim naglasima i preglasima. To mi činimo čak i nagonski.

Potrebno je da smo savremeni: da bismo mogli da se služimo kako treba savremenim jezikom. Srpski književni jezik neobično se promenio u toku poslednjeg stoleća. Više no ijedan književni jezik sadašnje Evrope. Taj jezik danas, izražava najtananije slutnje, a ne samo drevne epske zamahe!


Pogledaj dokumentarni film VINAVER
Režija – Petar M. Teslić
Proizvodnja – Televizija Beograd 1991.

On to ne postiže novim rečnikom, koliko novom govornom melodijom. Zakoni tih promena očevidni su. Gramatičari ih nisu utvrdili, nisu ni sanjali o tom da ih utvrde. Taj naš novi jezik, ta naša nova melodija — dramatični su.

Oni zanemaruju izlišne naglaske, i svode ih na najmanju meru. Oni odbacuju sve izlišne dužine.

Arhaični naš čovek, od pre sto godina, ne bi uopšte razumeo sadašnji govor — ma da bi, naravno, razumeo pojedine reči koje su ostale iste. Duša našega govora promenila se. Ona je modernija. Ona je tananija. Ona je ozarena modernim težnjama i snovima. Ona ima drugu perspektivu, druge odnose u rečenici.

Za to se negovanje novijeg repertoara — izraženog, neminovno, na sadašnjem našem dramskom i užurbanom jeziku, – nameće: ne samo kao potreba vremena, već i kao nešto neminovno u svakom pogledu: mi moramo da budemo doslovni svetu u kome živimo, i sebi samima.

Možda bi neko rekao i ovo: ako je težište problema u novom govoru, u novoj govornoj melodiji, Onda — uzeti stare tekstove i stari repertoar, pa ih preraditi u novom duhu.

Taj recept važi samo donekle, jer naš novi jezik, naša nova govorna melodija više pristaju uz moderni život, izražen modernim repertoarom, u kome nema arhaičnih zaokreta i okoliša.


IZVOR: List Gledišta, prvi broj, štampan u Nišu oktobra 1953. godine.

Ugledni književni stvaraoci