Нови чланови Друштва позната имена српске књижевности

Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша ове године обележава седамдесету годишњицу. Уз неколико административних застоја, од оснивања 1952. године, Друштво стамено истрајава и одржава јединствен дух књижевног стваралаштва у Нишу.

Након одржавања Свечане седнице Друштва у понедељак 21. марта 2022. године и почетка обележавања значајног јубилеја, у име чланова Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша, Председништво саопштава једногласну одлуку Скупштине:


“Са великим задовољством обавештавамо јавност да су нови чланови нашег Друштва уважене колеге Горан Станковић, Бранислав Јанковић и Спасоје Ж. Миловановић.”

Председништво Друштва


Са поносом представљамо нове чланове Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша



Горан Станковић, српски писац. Рођен 1958. године у Нишу. Пише поезију, есеје, прозу и бави се уредничким и приређивачким радом.

Члан је Српског ПЕН центра и један од тројице оснивача књижевно-уметничко-друштвеног покрета Физизам.

Од 2002. године је главни уредник Нишког културног центра.


Бранислав Јанковић, српски новинар, писац и публициста. Рођен 1969. године у Нишу. Први роман је објавио 2011. године, пише поезију, приче и драме.

Као новинар, уредник и водитељ радио двадесет година на телевизији. Објављивао у периодичним издањима и књижевним часописима.

Његов роман Сузе Светог Николе се обрађује у изборној лектири у средњим школама.


Спасоје Ж. Миловановић, српски песник, драмски писац и театролог. Рођен 1971. године у Крушевцу. Пише позоришну критику, драмске текстове и поезију.

Иза себе има велики број написаних, драматизованих и режираних представа, од Крушевачког позоришта до Атељеа 212 и Народног позоришта у Београду. Пише за више часописа везаних за театрологију.

Од 2018. године је на челу Народног позоришта у Нишу.



ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ



Угледни књижевни ствараоци

ПодСЕЋАЊЕ – СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: Aко се реченице не изговоре како треба, оне губе од своје убедљивости, значаја, важности!

Штампано у првом броју листа ГЛЕДИШТА октобра 1953. године у Нишу

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: Тражите од мене, у вези са својом анкетом о позоришту, да вам нешто кажем о потреби или излишности савременога репертоара. Мислим да је савремени репертоар неопходан, па макар био и слаб и преслаб.


Станислав Винавер и некадашњи ентеријер Народног позоришта у Нишу

Живот се стално мења, а говорни акценти и говорна мелодија добијају стално нове одблеске и одсјаје. Оно што се некад моћно наглашавало, губи од нагласка у садашњем говору, и обратно: што је некада изгледало споредно, добија снагу и значај. Зато је велики савремени песник Елиот тражио: да се понова приближимо простонародном говору.

Зашто, упитајмо се опет и опет? Зато, што је ова убедљивост у боји гласа, у треперењу гласа, у акцентима, у ритму, у застанцима. Нека је мисао и нека је осећај већ и не знам како одређен и разговетан, ипак, ако се реченице не изговоре како треба, оне губе од своје убедљивости, значаја, важности.

А језик, као носилац убедљивости, располаже акцентима, ритмовима и застанцима, не само на предвидљив начин, него и на начин посве непредвидљив.

Свако доба има своју језичну убедљивост. Ствари које су некада биле наглашене нада све, у модерној реченици добијају сасвим другу звучну улогу. Убедљивост мења свој ритам: нешто се круни током времена, нешто се изнова сазнаје.

Зато се морамо држати живога језика, јер само он омогућава да будемо убедљиви и изразити, па и свесни и разумљиви.

Језик се стално обнавља, а још најмање у појединим речима и изразима. Он се обнавља тоном, преливима, скоковима, нијансама, колебањима, и свакојаким звучним покретима, који нису пописани, ни у граматике уписани, али који су гвоздени закони свакога раздобља.


На данашњи дан 1. августа 1955. године Станислав Винавер је из Нишке Бање отпутовао у незаборав

Зато треба обновити чак и старе преводе. Већа је мука са старим текстовима. Смеју ли се мењати? Ако их буквално не мењамо, ипак наше данашње фразирање посве им мења смер, правац и снагу.

Да би се сачувао дух убедљивости појединих писаца, мора се прибећи новим језичним нагласима и прегласима. То ми чинимо чак и нагонски.

Потребно је да смо савремени: да бисмо могли да се служимо како треба савременим језиком. Српски књижевни језик необично се променио у току последњег столећа. Више но иједан књижевни језик садашње Европе. Тај језик данас, изражава најтананије слутње, а не само древне епске замахе!


Погледај документарни филм ВИНАВЕР
Режија – Петар М. Теслић
Производња – Телевизија Београд 1991.

Он то не постиже новим речником, колико новом говорном мелодијом. Закони тих промена очевидни су. Граматичари их нису утврдили, нису ни сањали о том да их утврде. Тај наш нови језик, та наша нова мелодија — драматични су.

Они занемарују излишне нагласке, и своде их на најмању меру. Они одбацују све излишне дужине.

Архаични наш човек, од пре сто година, не би уопште разумео садашњи говор — ма да би, наравно, разумео поједине речи које су остале исте. Душа нашега говора променила се. Она је модернија. Она је тананија. Она је озарена модерним тежњама и сновима. Она има другу перспективу, друге односе у реченици.

За то се неговање новијег репертоара — израженог, неминовно, на садашњем нашем драмском и ужурбаном језику, – намеће: не само као потреба времена, већ и као нешто неминовно у сваком погледу: ми морамо да будемо дословни свету у коме живимо, и себи самима.

Можда би неко рекао и ово: ако је тежиште проблема у новом говору, у новој говорној мелодији, Онда — узети старе текстове и стари репертоар, па их прерадити у новом духу.

Тај рецепт важи само донекле, јер наш нови језик, наша нова говорна мелодија више пристају уз модерни живот, изражен модерним репертоаром, у коме нема архаичних заокрета и околиша.


ИЗВОР: Лист Гледишта, први број, штампан у Нишу октобра 1953. године.

Угледни књижевни ствараоци